„Trebao sam da sačekam dok ne prođe oluja. Ili da se vratim nazad kada su mi prvi naleti vetra odneli šešir i pretvorili kišobran u besmislenu igračku“, mislio je Mihael Gander dok je drhteći od hladnoće čekao autobus.
Kao i svakog
dana, napustio je kancelariju u 18 časova, iako je nad Cirihom bila najavljena
oluja orkanske jačine . Ali on je bio takav. Nije mogao drugačije. Uvek je
radio istu stvar u isto vreme. Nikada nije odstupao od uobičajene rutine, od
ustaljenih navika.
Njegov Roleks
je pokazivao 18:15. Autobus je već odavno trebao da bude tu. Susnežica je sipala iz
crnih oblaka, nebo je postajalo sve tamnije. Ledeni vetar divlje mu je trzao
kaput, probijajući se kroz svaki i najmanji otvor. Odjednom je postalo
sablasno tiho. Vetar je stao. Kao da je uzimao dah za novi udar. Neko čudno cviljenje doprlo je do Mihaela.
Pogledao je oko sebe. Nadaleko ni duše. Zavirio je iza staklenog zida autobuske
stanice. Ništa. Čudno, mogao se zakleti da je nešto čuo. Počeo je da sumnja da
će autobus uopšte doći. Pogledao je u pravcu svoje kancelarije. Možda bi
mogao da se vrati. Prekasno. Vetar je već uzeo novu snagu. Bacao je sve što na
ulici nije bilo pričvršćeno, jedna ogromna grana odlomila se samo par koraka
od njega. Između trotoara i kolovoza tekao je pobesneli potok crne, prljave
vode. Zastrašen tolikom moći prirode povukao se je u najudaljeniji ugao
polubezbednog zaklona. Sada mu više nije bilo izlaza. Jedino da čeka. Ili autobus,
ili da nevreme prođe.
Odjednom, niotkuda,
na ivici puta pojavilo se malo, dlakavo stvorenje. Mihaelu zastade dah. Mače,
dugačko jedva dvadesetak centimetara, šiljastog repa savijenog kao škorpija, teturalo
se prema njemu. Mjaukalo je iz sveg glasa, fiksirajući ga svojim ogromnim tamnim
očima. Tanke nožice, jedva su izdržavale težinu mokrog, na krhko telo prilepljenog
krzna.
Mihael nije
znao da se ophodi prema životinjama. Kao dete nikada nije imao kućnog ljubimca,
njegova majka je smatrala da su sve životinje odvratne i prljave. Vremenom je počeo
to isto da oseća. Izbegavao je kontakt s njima kad god je to mogao. Voleo je
samo ribe jer su bile čiste, hladne i glatke. I nije ih trebalo maziti. Samo
jednom u životu uspeo je sebe da prisili da pomazi psa. Još satima kasnije imao
je osećaj da su mu ruke smrdele iako ih je bezbroj puta oprao.
Pogledao je
oko sebe tražeći pomoć, ali nikog nije bilo osim njega i malog jadnika. Iza
ugla su se konačno pojavila svetla
autobusa. Možda će vozač imati neki savet. Uz škripuće kočnice vozilo je uletelo
u autobusku stanicu. Mače se od straha pogrbilo, skočilo sa sve četiri u vis i
palo preko ivičnjaka, tik ispred guma autobusa. U trenu, iz nekog refleksa, koji
Mihael sebi kasnije nije mogao da objasni, sagnuo se i podigao ga u poslednjem
trenutku. Osetio je kako se ta ledeno hladna stvar u njegovoj ruci divlje
migolji u pokušaju da se oslobodi. Prve
kapi blata pojavile su se na njegovom kaputu od kamilje dlake. Suprotstavio se nagonu
da ga ispusti jer je znao da će verovatno odmah pobeći od njega u suprotnom
pravcu, što je značilo direktno pod autobus. Sigurna smrt kad ovaj ponovo
krene. Nemoćan i nesposoban da se pomeri, dok su nove kapi blata pretele da
zauvek ugroze njegov kaput, pitao se šta sad. Jedino da ga uvije u svoj šal od
kašmira. Jeste da je koštao tristo franaka ali barem će tako spasiti svoj skupi
kaput. Slobodnom rukom skinuo šal je i ovio ga oko hladne, vrišteće mase. Ostavio
mu je samo glavu slobodnu da može da diše.
„Izvinite,
umalo da Vas propustim“, reče vozač kad je Mihael ušao u autobus.
Znali su se.
Obično je on vozio na toj relaciji. Zvao se Karlo Zapa. Mali debeli Italijan,
koga su putnici obožavali jer je uvek bio dobro raspoložen i spreman za šalu.
„Nisam mislio
da je još neko napolju po ovakvom vremenu“, reče Zapa. U istom trenu pogled mu pade
na malenog u Mihaelovom šalu.
«Jao šta je
to? Jadnik!»
„Jadnik” je
ispružio svoju glavicu ka Zapi i počeo opet iz sve snage da mjauče.
„Jao što je
glasan! Tako mali a takva lavčina.“
„Bio je tu na
trotoaru“, odgovori Mihael. „Ne znam šta da radim s njim.“
"Verovatno
je pao s nekog balkona", reče vozač. "Premali je da bi ga neko svesno
pustio napolje, star je jedva tri-četiri meseca."
"Kako Vi
to znate?", upita Mihael.
„Vidite li te male
špicaste zube?“ Nije ih bilo teško videti, mali vriskač je sve vreme imao
otvorena usta. „To su mlečni zubi“, nastavi Zapa. „Promena zuba kod mačića nastaje
od četvrtog do šestog meseca života.“
„Šta da radim
s njim?“, upita Mihael, veoma impresioniran znanjem vozača. "Da li bi
možda Vi mogli da ga preuzmete?"
„O, ne, to je
nemoguće!“ Zapa je energično odmahnuo glavom. „Ja imam jednog starog, vrlo komplikovanog
mačora. On nikada ne bi tolerisao drugu mačku pored sebe!”
„Ali ja ne
mogu da ga nosim kući...“, reče Mihael skoro plačljivim glasom.
"Ma to je
samo za jednu noć. Odmah ujutro pozovite policiju da znaju gde je ako ga neko
traži. Oni će vam reći u koje prihvatilište za životinje da ga odnesete."
„E to mi baš
nije trebalo.“, pomisli Mihael i sede na prvo slobodno mesto. Malo stvorenje u
šalu mu se još neko vreme migoljilo u krilu, a onda je utihnulo. Nije se više pomeralo.
«Da li je
mrtav?», upita se on. Nije se usudio da pogleda ispod šala.
„Koji me je
đavo terao da ponesem to strašno Nešto sa sobom? Možda je čak i bolesno. Virus
ili ko zna šta. A dodirnuo sam ga golom rukom.“
Srce poče da mu udara kao ludo. Ruka kojom je
podigao mače gorela je kao vatra. Sićušni teret na njegovom krilu odjednom se
osećao težak kao tona.
«Čim izadjem ostaviću
ga na autobuskoj stanici», odlučio je. «Neka se neko drugi brine o njemu. Verovatno
je već i mrtav.»
„Nemojte da se
ljutite što ne mogu da ga uzmem. Ja živim u jednosobnom stanu. Nemam gde da ga
odvojim od mog mačka“, izvinjavao se Zapa dok je Mihael izlazio na svojoj
stanici.
Sa neželjenim
tovarom u ruci, gledao je za zadnjim svetlima autobusa. Poslednja nada da će
se vozač ipak možda sažaliti i preuzeti mače ugasila se. Vetar je još uvek punom
snagom jurio predmete po pustim ulicama. Susnežica je skoro horizontalno udarala
u zamagljena stakla autobuske stanice. Mače
u njegovoj ruci poče da daje znake života. Čuo ga je kako cvili. Brzo, bez
razmišljanja, stavio je šal i njegov sadržaj na plavu metalnu klupu, podigao
kragnu i požurio da ode ne osvrćući se.
Svaki deo
njegovog tela žudeo je za toplinom i suvom odećom. Prsti na nogama su mu već
plivali u natopljenim cipelama. Išao je sve brže i brže. Ali prizor cvileće
gomilice na klupi nije ga napuštao.
«Neko će
uskoro otkriti šal», tešio je sebe. «To je šal od pravog kašmira. Neko će ga
primetiti a samim tim i mače. Odneće ga kući.»
Ali duboko u
sebi znao je da niko neće doći dok oluja ne prođe. Možda čak i celu noć. Ko
izlazi napolje po ovakvom vremenu?
«Neću mačku u
kući. Neću svuda dlake i bakterije. Hoću da budem sam, niko meni ne treba.
Ni ljudi, ni životinje», ponavljao je glasno da bi nadjačao grižnju savesti
koja je negde duboko u njemu počela da
se budi. Znao je dobro da je to što je uradio nemoralno. Ali da unese to
hladno, prljavo Nešto u svoj perfektan život, bilo je nezamislivo. A drugog rešenja
nije bilo.
„Stvarno
nije?“, kljucala je savest dalje u njemu. „Mače bi moglo da prenoći u
kupatilu. Tamo nema tepiha. Lako se čisti.“
„A šta ako ugine?
Noćas u mom stanu? Šta ću onda?“ Pomisao da unese smrt u svoju kuću dovodila
ga je do ruba panike.
„Mače će
ovako sigurno uginuti. Kod mene će bar imati šansu da preživi“, kljucala je
savest dalje. „Ko zna možda negde neko dete već plače za njim.“
U međuvremenu
je prešao Hirlimann-Aleju i skrenuo u Šilerovu ulicu. Bio je mokar do kostiju. Savest
je i dalje nemilosrdno napadala njegove principe i navike.
«Vetar je možda
oduvao šal. Jadnik sada leži na klupi, mokar, nezaštićen, dok ga užasan vetar bije.»
Pokušao je da ignoriše
savest gledajući fasade kuća pored kojih je žurio. Jedna lepša od druge. Kako
i ne bi. On je živeo u jednom od najskupljih delova Ciriha. U staklu jednog izloga
video je svoj odraz. Doteran gospodin u skupom kaputu od kamilje dlake, sa
aktovkom vrednom hiljade franaka u ruci. Spuštena ramena. Pognut hod. Skamenjeno
lice. Kakav žalostan prizor! A nekoliko koraka dalje umire jedno nedužno biće
jer on nije hteo da mu pomogne. A zašto nije hteo? Samo da nebi izašao iz svog
svakodnevnog ritma, iz svojih navika. Da ne bi sebi pravio problema. On je bio zadovoljan
svojim životom takav kakav je. Zašto da bilo šta menja? Ali slika njegovog lika
u izlogu govorila je nešto drugo. Zar tako izgleda lice čoveka koji je
zadovoljan svojim životom?
Šal od kašmira
bio je i dalje na istom mestu, kad se Mihael vratio na autobusku stanicu. Zaplašena
mačija glavica virila je nemo iz njega. Gledao ga je svojim ogromnim očima. Bio
je to čudan pogled. Kao da je znao da će se on vratiti.
„Dođi ovamo,
jadniče“, reče Mihael, otkopča kaput i privi drhtavo malo stvorenje, na svoje
grudi. Crveni šal od kašmira bacio je u praznu korpu za otpatke.
„Ali ne umišljaj
sad sebi ništa!“ zarežao je kad je krenuo. „Već sutra te nosim u prihvatilište
za životinje.»
Mihael Gander
još nije znao da u svom skupom kaputu nosi generala prerušenog u mačka. Generala
koji će uskoro ne samo preuzeti vlast nad krovovima Ciriha već i nad njegovim
životom. General koji će njegov život preokrenuti na glavu. Da će mačjih dlaka biti i u kuhinji, i na stolu
i u krevetu. I da mu to uopšte neće smetati.