Šal od kašmira za jedan život

„Trebao sam da sačekam dok ne prođe oluja. Ili da se vratim nazad kada su mi prvi naleti vetra odneli šešir i pretvorili kišobran u besmislenu igračku“, mislio je Mihael Gander dok je drhteći od hladnoće čekao autobus.   

Kao i svakog dana, napustio je kancelariju u 18 časova, iako je nad Cirihom bila najavljena oluja orkanske jačine . Ali on je bio takav. Nije mogao drugačije. Uvek je radio istu stvar u isto vreme. Nikada nije odstupao od uobičajene rutine, od ustaljenih navika.

Njegov Roleks je pokazivao 18:15. Autobus je već odavno  trebao da bude tu. Susnežica je sipala iz crnih oblaka, nebo je postajalo sve tamnije. Ledeni vetar divlje mu je trzao kaput, probijajući se kroz svaki i najmanji otvor. Odjednom je postalo sablasno tiho. Vetar je stao. Kao da je uzimao dah za novi  udar. Neko čudno cviljenje doprlo je do Mihaela. Pogledao je oko sebe. Nadaleko ni duše. Zavirio je iza staklenog zida autobuske stanice. Ništa. Čudno, mogao se zakleti da je nešto čuo. Počeo je da sumnja da će autobus uopšte doći. Pogledao je u pravcu svoje kancelarije. Možda bi mogao da se vrati. Prekasno. Vetar je već uzeo novu snagu. Bacao je sve što na ulici nije bilo pričvršćeno, jedna ogromna grana odlomila se samo par koraka od njega. Između trotoara i kolovoza tekao je pobesneli potok crne, prljave vode. Zastrašen tolikom moći prirode povukao se je u najudaljeniji ugao polubezbednog zaklona. Sada mu više nije bilo izlaza. Jedino da čeka. Ili autobus, ili da nevreme prođe.

Odjednom, niotkuda, na ivici puta pojavilo se malo, dlakavo stvorenje. Mihaelu zastade dah. Mače, dugačko jedva dvadesetak centimetara, šiljastog repa savijenog kao škorpija, teturalo se prema njemu. Mjaukalo je iz sveg glasa, fiksirajući ga svojim ogromnim tamnim očima. Tanke nožice, jedva su izdržavale težinu mokrog, na krhko telo prilepljenog krzna.

Mihael nije znao da se ophodi prema životinjama. Kao dete nikada nije imao kućnog ljubimca, njegova majka je smatrala da su sve životinje odvratne i prljave. Vremenom je počeo to isto da oseća. Izbegavao je kontakt s njima kad god je to mogao. Voleo je samo ribe jer su bile čiste, hladne i glatke. I nije ih trebalo maziti. Samo jednom u životu uspeo je sebe da prisili da pomazi psa. Još satima kasnije imao je osećaj da su mu ruke smrdele iako ih je bezbroj puta oprao.

Pogledao je oko sebe tražeći pomoć, ali nikog nije bilo osim njega i malog jadnika. Iza ugla su se  konačno pojavila svetla autobusa. Možda će vozač imati neki savet. Uz škripuće kočnice vozilo je uletelo u autobusku stanicu. Mače se od straha pogrbilo, skočilo sa sve četiri u vis i palo preko ivičnjaka, tik ispred guma autobusa. U trenu, iz nekog refleksa, koji Mihael sebi kasnije nije mogao da objasni, sagnuo se i podigao ga u poslednjem trenutku. Osetio je kako se ta ledeno hladna stvar u njegovoj ruci divlje migolji u pokušaju da se oslobodi.  Prve kapi blata pojavile su se na njegovom kaputu od kamilje dlake. Suprotstavio se nagonu da ga ispusti jer je znao da će verovatno odmah pobeći od njega u suprotnom pravcu, što je značilo direktno pod autobus. Sigurna smrt kad ovaj ponovo krene. Nemoćan i nesposoban da se pomeri, dok su nove kapi blata pretele da zauvek ugroze njegov kaput, pitao se šta sad. Jedino da ga uvije u svoj šal od kašmira. Jeste da je koštao tristo franaka ali barem će tako spasiti svoj skupi kaput. Slobodnom rukom skinuo šal je i ovio ga oko hladne, vrišteće mase. Ostavio mu je samo glavu slobodnu da može da diše.

„Izvinite, umalo da Vas propustim“, reče vozač kad je Mihael ušao u autobus.

Znali su se. Obično je on vozio na toj relaciji. Zvao se Karlo Zapa. Mali debeli Italijan, koga su putnici obožavali jer je uvek bio dobro raspoložen i spreman za šalu.

„Nisam mislio da je još neko napolju po ovakvom vremenu“, reče Zapa. U istom trenu pogled mu pade na malenog u Mihaelovom šalu.

«Jao šta je to? Jadnik!»

„Jadnik” je ispružio svoju glavicu ka Zapi i počeo opet iz sve snage da mjauče.

„Jao što je glasan! Tako mali a takva lavčina.“

„Bio je tu na trotoaru“, odgovori Mihael. „Ne znam šta da radim s njim.“

"Verovatno je pao s nekog balkona", reče vozač. "Premali je da bi ga neko svesno pustio napolje, star je jedva tri-četiri meseca."

"Kako Vi to znate?", upita Mihael.

„Vidite li te male špicaste zube?“ Nije ih bilo teško videti, mali vriskač je sve vreme imao otvorena usta. „To su mlečni zubi“, nastavi Zapa. „Promena zuba kod mačića nastaje od četvrtog do šestog meseca života.“

„Šta da radim s njim?“, upita Mihael, veoma impresioniran znanjem vozača. "Da li bi možda Vi mogli da ga preuzmete?"

„O, ne, to je nemoguće!“ Zapa je energično odmahnuo glavom. „Ja imam jednog starog, vrlo komplikovanog mačora. On nikada ne bi tolerisao drugu mačku pored sebe!”

„Ali ja ne mogu da ga nosim kući...“, reče Mihael skoro plačljivim glasom.

"Ma to je samo za jednu noć. Odmah ujutro pozovite policiju da znaju gde je ako ga neko traži. Oni će vam reći u koje prihvatilište za životinje da ga odnesete."

„E to mi baš nije trebalo.“, pomisli Mihael i sede na prvo slobodno mesto. Malo stvorenje u šalu mu se još neko vreme migoljilo u krilu, a onda je utihnulo. Nije se više pomeralo.

«Da li je mrtav?», upita se on. Nije se usudio da pogleda ispod šala.

„Koji me je đavo terao da ponesem to strašno Nešto sa sobom? Možda je čak i bolesno. Virus ili ko zna šta. A dodirnuo sam ga golom rukom.“

 Srce poče da mu udara kao ludo. Ruka kojom je podigao mače gorela je kao vatra. Sićušni teret na njegovom krilu odjednom se osećao težak kao tona.

«Čim izadjem ostaviću ga na autobuskoj stanici», odlučio je. «Neka se neko drugi brine o njemu. Verovatno je već i mrtav.»

„Nemojte da se ljutite što ne mogu da ga uzmem. Ja živim u jednosobnom stanu. Nemam gde da ga odvojim od mog mačka“, izvinjavao se Zapa dok je Mihael izlazio na svojoj stanici.

Sa neželjenim tovarom u ruci, gledao je za zadnjim svetlima autobusa. Poslednja nada da će se vozač ipak možda sažaliti i preuzeti mače ugasila se. Vetar je još uvek punom snagom jurio predmete po pustim ulicama. Susnežica je skoro horizontalno udarala u  zamagljena stakla autobuske stanice. Mače u njegovoj ruci poče da daje znake života. Čuo ga je kako cvili. Brzo, bez razmišljanja, stavio je šal i njegov sadržaj na plavu metalnu klupu, podigao kragnu i požurio da ode ne osvrćući se.

Svaki deo njegovog tela žudeo je za toplinom i suvom odećom. Prsti na nogama su mu već plivali u natopljenim cipelama. Išao je sve brže i brže. Ali prizor cvileće gomilice na klupi nije ga napuštao.

«Neko će uskoro otkriti šal», tešio je sebe. «To je šal od pravog kašmira. Neko će ga primetiti a samim tim i mače. Odneće ga kući.»

Ali duboko u sebi znao je da niko neće doći dok oluja ne prođe. Možda čak i celu noć. Ko izlazi napolje po ovakvom vremenu?

«Neću mačku u kući. Neću svuda dlake i bakterije. Hoću da budem sam, niko meni ne treba. Ni ljudi, ni životinje», ponavljao je glasno da bi nadjačao grižnju savesti koja je negde duboko u njemu  počela da se budi. Znao je dobro da je to što je uradio nemoralno. Ali da unese to hladno, prljavo Nešto u svoj perfektan život, bilo je nezamislivo. A drugog rešenja nije bilo.

„Stvarno nije?“, kljucala je savest dalje u njemu. „Mače bi moglo da prenoći u kupatilu. Tamo nema tepiha. Lako se čisti.“

„A šta ako ugine? Noćas u mom stanu? Šta ću onda?“ Pomisao da unese smrt u svoju kuću dovodila ga je do ruba panike.

„Mače će ovako sigurno uginuti. Kod mene će bar imati šansu da preživi“, kljucala je savest dalje. „Ko zna možda negde neko dete već plače za njim.“

U međuvremenu je prešao Hirlimann-Aleju i skrenuo u Šilerovu ulicu. Bio je mokar do kostiju. Savest je i dalje nemilosrdno napadala njegove principe i navike.

«Vetar je možda oduvao šal. Jadnik sada leži na klupi, mokar, nezaštićen, dok ga užasan vetar bije.»

Pokušao je da ignoriše savest gledajući fasade kuća pored kojih je žurio. Jedna lepša od druge. Kako i ne bi. On je živeo u jednom od najskupljih delova Ciriha. U staklu jednog izloga video je svoj odraz. Doteran gospodin u skupom kaputu od kamilje dlake, sa aktovkom vrednom hiljade franaka u ruci. Spuštena ramena. Pognut hod. Skamenjeno lice. Kakav žalostan prizor! A nekoliko koraka dalje umire jedno nedužno biće jer on nije hteo da mu pomogne. A zašto nije hteo? Samo da nebi izašao iz svog svakodnevnog ritma, iz svojih navika. Da ne bi sebi pravio problema. On je bio zadovoljan svojim životom takav kakav je. Zašto da bilo šta menja? Ali slika njegovog lika u izlogu govorila je nešto drugo. Zar tako izgleda lice čoveka koji je zadovoljan svojim životom?

Šal od kašmira bio je i dalje na istom mestu, kad se Mihael vratio na autobusku stanicu. Zaplašena mačija glavica virila je nemo iz njega. Gledao ga je svojim ogromnim očima. Bio je to čudan pogled. Kao da je znao da će se on vratiti.

„Dođi ovamo, jadniče“, reče Mihael, otkopča kaput i privi drhtavo malo stvorenje, na svoje grudi. Crveni šal od kašmira bacio je u praznu korpu za otpatke.

„Ali ne umišljaj sad sebi ništa!“ zarežao je kad je krenuo. „Već sutra te nosim u prihvatilište za životinje.»

Mihael Gander još nije znao da u svom skupom kaputu nosi generala prerušenog u mačka. Generala koji će uskoro ne samo preuzeti vlast nad krovovima Ciriha već i nad njegovim životom. General koji će njegov život preokrenuti na glavu. Da  će mačjih dlaka biti i u kuhinji, i na stolu i u krevetu. I da mu to uopšte neće smetati.